Свештеник Руске православне цркве Евгеније Мурзин подсећа да духовно учење светих отаца разоткрива суптилну, али погубну форму греха – лаж мишљу.
У хришћанском погледу на свет, лаж се не своди само на свесно и намерно искривљавање стварности речима, када човек, потпуно свестан својих поступака, говори неистину. Реч је о знатно ширем појму. У најширем смислу, лаж је све оно што нас спречава да живимо по Божијим заповестима – све што искривљује Божији наум о свакоме од нас и што нас одваја од Њега.
"Од Бога нас одваја лаж – и само лаж... Лажне мисли, лажне речи, лажна осећања, лажне жеље – то је целина лажи која нас води ка небићу, ка илузијама и ка одрицању од Бога", пише свети владика Николај Српски. Лаж је супротна истини и правди Божијој. Није случајно што Господ Исус Христос, описујући суштину ђавола, назива га "лжом“ и "оцем лажи“ (Јн. 8, 44).
О лажи мишљу пише и преподобни ава Доротеј, разматрајући у својој Деветој поуци различите облике лажи у човековом животу. Он разликује три врсте лажи: лаж речју, делом (животом) и мишљу. Док је лаж речју свакоме јасна, преостала два облика захтевају дубље разумевање. Објашњење даје свештеник Евгеније Мурзин:
"Лаж животом огледа се у претварању, када људи настоје да се представе бољима него што заиста јесу. Лаже животом онај који, иако је блудник, претвара се да је уздржљив; или, иако је похлепан, говори о милостињи и хвали милосрђе; или, иако је горд, диви се смирењу", наводи он.
"А лаж мишљу користи онај који своје претпоставке прихвата као истину, што доводи до радозналости, клеветања, прислушкивања, непријатељства, осуђивања", објашњава отац Евгеније.
Како настаје лаж мишљу
Занимљиво је да ава Доротеј у својим разматрањима о лажи мишљу готово пророчки наслућује закључке савремене психологије о тзв. мисаоним искривљењима – када, како каже, човек "не знајући истину, измишља оно што не зна“, а то постаје узрок душевне пометње и грешних стања. Када у уму приписујемо другима мисли и намере које они уопште немају, када посматрамо људе и догађаје не објективно, већ кроз осуду, када описујемо стварност вођени емоцијама или размишљамо црно-бело – тада заправо градимо измишљени свет, који нема додир са истином.
"Боравећи у том илузорном свету, човек непрестано долази у сукоб са стварношћу, јер она не одговара његовој унутрашњој слици. Тако упада у грех унинија, гнева, увређености, зависти и других страсти", каже отац Евгеније и додаје: "Таква лаж мишљу представља стварну опасност по духовно стање човека, јер је веома тешко освестити је. Док хришћанин који изговара неистину или се претвара да је оно што није зна да тиме греши против истине, лаж мишљу често потпуно промиче његовој пажњи. А управо та лаж – илузија истине коју ствара наш ум – у неком тренутку почиње да обликује читав наш живот, наше емоције, понашање, однос према људима и догађајима.
Ава Доротеј пише: 'Када такав човек види да други разговарају, одмах замишља и говори: разговарају о мени. Ако престану да причају, опет мисли да су престали због њега. Ако неко изусти неку реч, он претпоставља да је то речено да би га увредило. Уопште, у свему он непрестано у ближњима уочава зле намере: он је то урадио због мене, он је то рекао мени у инат, он је то учинио с неким скривеним разлогом.
Како се борити против тихе лажи
Како се, дакле, борити против лажи мишљу? Отац Евгеније каже да решење поново налазимо код аве Доротеја: "Никада не веруј својим претпоставкама, јер погрешно мерило и право чини кривим. Људска мишљења су лажна и штетна ономе који им се препушта. Ако поверујеш својим претпоставкама, оне неће имати краја и никада неће дозволити твојој души да задобије мир. Неопходно је да стално проверавамо своје мисли у односу на стварно стање, да свесно откривамо мисаона искривљења и погрешне обрасце размишљања и да их разобличавамо.
"Гвоздени“ показатељ лажи мишљу јесте погоршање нашег душевног стања, које се манифестује упадањем у грешна осећања. Ако нас муче огорченост, гнев, униније, патолошка љубомора или завист, ако стално упадамо у осуђивање и оговарање – то је јасан сигнал да треба да се запитамо: шта није у реду са мојим мислима?
(Сенса)
