Певачица Јелена Томашевић је на музичкој сцени Србије више од две деценије. Позната је по раскошном гласу и емоционалним интерпретацијама, а да ће бити певачица знала је још са осам година када је победила на дечијем музичком фестивалу у Крагујевцу.
Јелена је и поред година на јавној сцени, остала доследна томе да приватни живот себе и своје породице држи ван очију јавности.
Она је у недавном интервју за Гранд рекла како изгледа један њен дан када нема послвоних обавеза:
- Врло једноставно. Кад нема концерата и снимања емисија онда су ту свакодневне обавезе. Око куће, детета, супруга, своје обавезе. Обавезно сам у кући тај дан или ако излазим, будем са пријатељима. Шетам, доста сам у природи, волим да пешачим. Овај посао је захвалан јер немам свакодневно рандо време, нисам сваки дан од осам до четири у канцеларији. Деси се да има обабеза неколико дана заредом, па онда нема посла десет дана. Захвална сам на томе да могу да будем са ћерком, супругом, са пријатељима већину времена - каже Јелена и додаје да, иако се и њен супруг, глумац Иван Босиљчић, бави уметношћу, труде са да о послу разговарају што мање:
- Мора да се прича о свему када живите са неким. Нормално је да се прича и о послу, али се трудимо да се о послу што мање прича. Мени је битно његово мишљење када је нека нова песма у питању или неки наступ где ме баш занима шта мисли. Овако волим да се дружимо, имамо круг пријатеља, бавимо се ћерком и то је то. Живот као живот, сваког дана носи лепе и мање лепе ствари, као и сви други људи.
Јелена и Иван имају тринаестогодишњу ћерку Нину, која им је велика подршка:
- Она је нама стварно подршка, али се никада не изјашњава кога више воли или кога више воли да слуша. Када се вежбају песме, или када Иван спрема неку нову улогу, наравно да она чује. Она је дете од 13 година, али ми је јако битно њено мишљење зато што чујеш нешто другачије како можда ја не бих гледала на неку ствар. Има изузетно паметна запажања, не зато што је моја ћерка, него су ове млађе генерације ставрно паметније од нас. У том смислу велика је подршка и мени и Ивану, поносна је на нас. Невероватно је да ми у школи кажу њене другарице и наставници да се не понаша као дете познатих родитеља. То ми страшно прија и драго ми је да је тако. Она је своја личност и карактер и битно је да гради свој живот као индивудуа за себе, наравно уз подршку Ивана и мене.
