У времену у којем брзина брише дубину, Леонард Коен (1934–2016) остаје вечни глас оних који мисле, осећају и памте. Његове песме нису биле само музика — биле су исповести, молитве и тајне.
У свету поп културе, Коен је био необичан путник: тиши од већине, спорији, али с речима које су одзвањале дуго након што би се песма завршила.
Рођен у Монтреалу, у јеврејској породици, Коен је од малих ногу био окружен језиком, молитвом и тишином. Иако је студирао књижевност и прво био познат као песник и романописац, управо музика му је дала глас који ће одјекивати планетом.
Његова прва песма „Сузанне“ (1967) отворила је врата јединственој поетици која је спајала Библију и боемију, ерос и контемплацију. Коен никада није био рокер, ни кантаутор у класичном смислу. Његове песме су више личиле на разговор између човека и Бога, између прошлости и несанице. Својим дубоким, промуклим гласом, он је певао о љубави, вери, издаји, рату, старости, слабости, узвишености.
Песме као огледала „Данце Ме то тхе Енд оф Лове“, „Бирд он тхе Wире“, „Фамоус Блуе Раинцоат“, „Халлелујах“ – то нису биле само песме, већ емоције преточене у тон и стих. „Халлелујах“, вероватно његова најпознатија песма, испрва није имала успех, али је током деценија добила десетине обрада и постала химна бола, наде и интиме.
Коен је знао да боли не треба бежати, већ га препознати и претворити у уметност. Његове речи нису умиривале, оне су ослобађале.
МОНАХ СА ШЕШИРОМ
Деведесетих година, Коен је повукао неочекиван потез: повукао се у зен-будистички манастир на планини Балдy у Калифорнији, где је годинама живео као монах. Није тражио просветљење — тражио је тишину. Кад се вратио, донео је албуме који су говорили о старости, губитку, смрти и помирењу. Његова последња три албума, посебно „Yоу Wант Ит Даркер“ (2016), сведоче о уметнику који је свестан краја, али се с њим не мири – већ га пева. Љубав без илузије Коен је волео жене — и жене су волеле њега, али његова романтика није била лаковерна. Била је горка, али нежна.
Писао је о женама као о светилиштима и бојиштима, о везама које боле јер су стварне. Његова љубав била је филозофска, али не без страсти.
ШАПАТ КОЈИ ОСТАЈЕ
У једном интервјуу рекао је:
-Када људи осећају да су песме написане само за њих, онда знаш да си дотакао нешто универзално.-
Управо у томе лежи Коенова моћ. Није нудио одговоре, али је знао поставити права питања. Његове песме су нас училе да и туга има смисао, да је рањивост достојанствена, да су и тишина и мрак облици мудрости.
Леонард Коен је отишао 2016. године, али његова уметност и даље говори — не гласно, не наметљиво, већ шапатом који се увуче у душу.
