Текст који је оставио утисак на нашу књижевницу Мирјану Бобић Мојисиловић
У мору глупости, забаве, политике, моде, фитнес савета, који нас запљускују свакога дана и са свих страна, до мене је, неким чудом, допливала прича која ми је зауставила дах.
Парабола о мајци, прича је о животу, богу, знању, вери, сумњи, храбрости, прича каква се данас ретко чује услед свеопште информационе буке.
Наиме, два нерођена близанца причају у стомаку.
Један пита има ли живота после порођаја?
А други му одговара: „Наравно, зашто питаш? Мора да има нечега после рађања. Можда смо овде, сада, да бисмо се припремили за оно што нас чека после.”
„Глупост”, рече прва беба. „Нема живота после рађања. И какав би то живот био?”
„Не знам”, рече друга беба. „Али мора да тамо, напољу, има више светла него овде, можда ћемо ходати, и можда ћемо јести нашим устима. Можда ће бити разних других осећаја о којима ми не знамо ништа.”
„То је апсурдно”, рече прва беба, „ходање је немогуће. И – да једемо нашим устима?! Смешно! Пупчана врпца нам обезбеђује све што нам је од хране потребно… Једино што је пупчана врпца врло кратка. Логично, живот после рађања је искључен.”
„Али ја мислим да има нечега напољу и можда је другачије него што је овде. Можда нам пупчана врпца више неће бити потребна.”
Први је одмах реаговао. „Глупост! Ако напољу има живота, како објашњаваш то што се нико никада није вратио оданде? Порођај је крај живота и после рађања нема ничега осим мрака, тишине и заборава. И не води нас никуда.”
„Па, не знам”, рече друга беба. „Али, у сваком случају, срешћемо мајку, и она ће бринути о нама.”
„Мајка”, брецнула се прва беба. „Па ти у ствари верујеш у мајку? То је смешно. Да мајка постоји, ми бисмо је видели. Уосталом, где је мајка сада?”
Друга беба рече: „Мајка је свуда око нас. Она нас окружује. Ми смо од ње сачињени. Она је та у којој ми живимо. Без ње овај свет не би постојао, нити био могао да постоји.”
Прва беба одговори: „Па ја је не видим, то значи – логично је да она не постоји.”
А друга беба прошапута: „Понекад, кад си зароњен у тишину, и кад се усредсредиш, и када стварно слушаш, можеш да опазиш њено присуство и да чујеш њен глас пун љубави како се одозго спушта ка нама.”
Понекад сам прва беба, понекад сам друга и, кад боље размислим, често ни саму себе не чујем.
Али можда се ради о томе да је, с времена на време, драгоцено заронити у тишину.
(То сам ја / Мирјана Бобић Мојисиловић)
