U kasnijem životu suočio se sa depresijom i alkoholizmom, delom zbog tragičnih gubitaka i pritisaka.
Kada je imao samo 15 godina, Bjorn Andresen, stidljiv i povučen tinejdžer iz Švedske, proglašen je za „najlepšeg dečaka na svetu“, nakon što ga je italijanski reditelj Lukino Viskonti izabrao za ulogu Tadzija u kultnom filmu „Smrt u Veneciji“. Taj trenutak ga je katapultirao u zvezde, ali, kako će se ispostaviti, i u lični pakao iz kojeg se nikada potpuno nije oporavio.
U Viskontijevom filmu, lik Bjorna Andersena, Tadzi, je simbol čiste, nedodirljive lepote koja opseda lik Dirka Bogarda, bolesnog kompozitora u potrazi za umetničkim idealom. Bjornov eterični izgled tada je upoređivan s Mikelanđelovim Davidom, a njegov lik inspirisao je generacije japanskih mangaka i doveo do njegovog statusa prvog zapadnog idola u Japanu. Ali iza savršene fasade slavnog glumca i najlepšeg dečaka krila se priča o iskorišćenom detetu koje nikada nije bilo spremno za svet odraslih.
„Osećao sam se kao plen. Kao trofej koji svi žele da pokažu,“ ispričao je Bjorn decenijama kasnije u dokumentarcu „Najlepši dečak na svetu“ iz 2021. godine.
Kasting koji je sve promenio
Bjorn je na kasting za film došao na nagovor bake, iako nikada nije želeo da bude glumac jer je sanjao da postane muzičar. Na crno-belom snimku iz 1970. vidi se kako Viskonti, tada u svojim šezdesetim, pažljivo posmatra dečake. Kada je ugledao Bjorna, rekao je: „Prelep je. Možeš li da ga pitaš da se skine?“
Bjorn je nevoljno skinuo majicu, pozirao zbunjeno dok su ga fotografisali i nije znao da ga taj trenutak vodi u život izvan njegove kontrole.
Na snimanju je, prema svedočenju kolega, Bjorn bio potpuno izolovan. Nije smeo da izlazi na sunce, da se kupa u moru, igra fudbal ili radi bilo šta što bi „narušilo njegovu lepotu“.
„Bio je kao umetnički eksponat, a ne dete,“ napisao je kasnije Dirk Bogard u svojim memoarima.
Iako nije bio homoseksualac, Bjorn je postao seksualizovani simbol u homoseksualnoj zajednici, a Viskonti ga je navodno vodio po gej klubovima, što je za mladića bilo izuzetno neprijatno.
„Bilo je to užasno iskustvo. Pokušavao sam da se napijem samo da to zaboravim,“ ispričao je Bjorn.
Život u senci jedne uloge
U godinama koje su usledile, Bjorn je pokušavao da se izbori s etiketom koja mu je bila nametnuta bez pristanka. Bio je predmet obožavanja, ali i predatorstva bogatih muškaraca, naročito u Parizu, gde je neko vreme živeo u luksuzu na račun poklona, stanova i „džeparca“ koji su mu nudili.
„Bio sam previše naivan. Mislio sam: 'Vidi kako su svi ljubazni'. Ali nisam shvatao da nisam bio čovek za njih, bio sam objekat,“ priznaje.
U dokumentarcu otvoreno govori o tome kako se borio sa depresijom, alkoholom i osećajem praznine.
Iako je u jednom trenutku postao porodičan čovek - oženio je pesnikinju Suzanu Roman, sa kojom je 1984. dobio ćerku Robin. Najveća tragedija ga je zadesila tri godine kasnije, kada im je preminuo devetomesečni sin Elvin, dok je Bjorn mamuran ležao pored njega, a supruga vodila ćerku u vrtić.
„Lekari kažu da je to sindrom iznenadne smrti odojčeta. Ja kažem nedostatak ljubavi,“ rekao je slomljen. „Posle toga sam potpuno potonuo. Alkohol, tuga, samosažaljenje uništio sam sebe.“
Povratak iz zaborava
Godinama se potpuno povukao iz javnosti, toliko da su mnogi mislili da je umro. Ponovo je dospeo u žižu javnosti tek 2003. kada se njegova fotografija našla na naslovnici knjige „The Beautiful Boy“ autorke Džermen Grir.
Bjorn je reagovao ogorčeno: „Nikada nisam dao dozvolu za to. Odrasla seksualna fascinacija adolescentima, bilo muškarcima ili ženama, nije nešto što treba slaviti.“
Poslednjih godina se povremeno pojavljivao na filmu. Publika ga je mogla videti u horor hitu „Midsommar“ iz 2019, ali njegov pogled na život i slavu ostao je gorak.
„Taj film je uništio mnogo toga u mom životu. Bio sam dete. I bio sam iskorišćen,“ kaže Bjorn danas, sa sedamdeset i nešto godina, dugom sedom kosom i nikotinom obojenom bradom.
(Žena Blic)
