Veliki petak je najtiši, najtužniji dan u hrišćanskom kalendaru.
To je dan kada se ne igra, ne peva, ne slavi, ne zvone zvona,. Dan kada se ćuti, jer se sećamo stradanja Isusa Hrista – njegove muke, raspeća i smrti na krstu. Crkve su obavijene u crno, oltari ogoljeni, a ljudi u svojim domovima osećaju posebnu težinu vazduha, kao da se i priroda poklonila toj tišini.
Prema predanju, na Veliki petak zemlja se zatresla, sunce pomračilo, hram se razdvojio, a svet se na trenutak zaustavio. Tog dana, vera nije u slavlju, već u sabranosti.
Vernici poste strogo – mnogi tog dana ne jedu ništa do zalaska sunca, a u nekim porodicama čak ni voda se ne pije pre molitve. Taj post nije kazna, već unutrašnje pročišćenje i saosećanje sa Hristovim stradanjem.
U domovima se ne rade teški poslovi, ne pere se veš, ne kuva na uobičajen način. Sve je usporeno i skrušeno. Deca se uče poštovanju i razumevanju bola koji prethodi Uskrsu. Jer bez Velikog petka – nema vaskrsenja.
Bez tame – ne zna se svetlost.
Veliki petak nas uči strpljenju, nadi i veri da posle svake tuge dolazi novo jutro. On nije kraj, već tiha priprema za najradosniji dan – Uskrs, pobedu života nad smrću.
